Pre 12 godina


Pozelela sam da pobegnem od gužve... Gusila me... Kako nikad nece shvatiti da vise volim tisinu i samoću nego ovo... Uzdahnula sam i pošla ka svojoj sobi spuštene glave i zamalo udarila u nekoga. Podigla sam glavu i ugledala čika Gravisa.

"Srećan rodjendan, malena" rekao mi je uz smešak I dao mi poklon.

 Bila je to crna kutijica prošarana cvenim pukotinama. Otvorila sam kutiju I ugledala prelepu narukvicu. Bila je od istog materijala kao I kutija, samo ukrašena I tankim srebrnkastim nitima. Oduševila sam se jer obozavam narukvice. Skakala sam od srece i zagrlila ga govoreći:

"Pedivna je! Hvala vam, hvala vam puno"

"Ne trebaš meni zahvaljivati, vec celom veću. I ne, nije ona samo predivna to je Fautrix Armilla*, zaštitna amajlija koja će te čuvati… Od trena kad je staviš, pa sve dok je nosiš, skoro ti ništa ne može nauditi. Ajde, stavi je. I nemoj je nikad skidati. Pogotovo ne večeras."

 Nisam razumela sta je govorio, ali stavila  sam je, a ona je zasvetlucala I stegnula mi se uz ruku. Kad sam je malo bolje pogledala videla sam kako se srebrne niti u njoj pomeraju. Poput vode. Kao da su u tečnom stanju. Bilo je to jako čudno.

 Čika Gravis se nasmešio I rekao: "Primetila si to. Zar ne?"

"Šta… Šta je to?"

"O,  to je sama srž Flameus Nigrans Astrum-a protkana tankim nitima srebra iskovana u dubinama Ceresinih* pećina u jednom od podvodnih vulkana. A posle začarana zaštitnim čarolijama Fidiusovog veća. Našeg veća." Još šire se osmehnuo, dok sam ga ja posmatrala sirom rasirenih ociju. "Znaš, veoma je moćna, pogotovo ako…"

"Ne. Premlada je. Još nije vreme."prekinuo ga je duboki glas.

 Okrenula sam se I ugledala Vrtoglavu Strelu. To je bio prvi put da sam ga videla u košulji. Znala sam da mu verovatno smeta. Predpostavljala sam da je zbog toga veoma nervozan. Poželela sam biti negde drugde. Bilo gde drugde.
 Iako je Strela veoma mlad, svi su slušali I poštovali njegove savete. Zato što je neverovatno mudar, ali, često sam pomišljala, možda I zato što su se potajno plašili da ih ne probode strelom. Znam da sam ga ja zbog toga slušala, ipak je on najmladji I najbolji Lovac na svetu.

 A saada… Daa, bio je veoma ljut.  Malo sam se odmaknula, ali nije gledao u mene, vec je ljutito promatrao čika Gravisa. Ne bih volela da sam na čika Gravisovom mestu.

 Uhvatio ga je za ruku I snažno povukao u kraj prostorije.

 Nešto su ubrzano govorili. Nisam čula o čemu pričaju, ali bilo je očigledno da se prepiru. Prišunjala sam se kroz gužvu I začula samo kraj čika Gravisovih reči.

"Ona mora znati… Dobro znaš koji je danas dan. Video si znak. Za njega je gotovo. Iako bi trebalo da ima još 2 godine, ipak, gotovo je... Nismo mogli ništa uciniti povodom toga. Za njega više nema nade, a ona je naša jedina nada. Zato, moramo je zaštititi na sve moguće načine. Ona MORA znati SVE što bi joj moglo pomoći…"

"Rekao sam, NE JOŠ. Znas da je opasno" I time je rasprava bila gotova.

 Odšunjala sam se na potkrovlje u svoju sobu. Glava mi je bila puna pitanja.

O kome su to pričali?

Od čega da me zaštite?

Za šta je kasno?

 Oh, kako sam mrzela kad nisam obaveštena. Ali, znala sam kome se trebam obratiti. Ona je uvek tu kad mi je potrebna pomoć. Brzo sam sišla niz stepenice, pa još jedne I projurila kroz prepunu prostoriju.

 Srećom, niko nije obraćao pažnju na mene.

 Izašla sam na terasu i uživala u svežem vetriću koji je donosio miris ruža koje su rasle uz ogradu terase. Sišla sam niz stepenice i prošaptala:

"Helly..."brzo sam se osvrnula da vidim da slučajno nema nekog u blizini.

 Već trenutak kasnije pored mene se stvorila srebrnkasta prilika prelepe devojke koja mi se široko osmehnula. Samo… Nešto nije bilo u redu… Bila mi je nekako mutna I što sam se više koncentrisala to sam je teže videla. Nije mi mogla prići… Kao da me okruživao nekakav nevidljivi štit koji mi je mutio pogled. Helly se namrštila, a tad mi je ugledala narukvicu.

"Je li to… O Bože, pa to je Fautrix Armilla. Odakle ti. To je jako retko. I veeoma moćno."Da I čika Gravis je rekao tako nešto. Tada ga je Strela prekinuo.

"Poklonilo mi ju je veće. Rekli su mi da je to neka zaštita. Znaš li kakve ima moći?"upitala sam je.

"Ne. Nikad nisam videla takvo nešto, samo sam čula za to. Znam samo da postoji samo jedna ili najviše dve na celom svetu. I znam da ti zbog toga ne mogu prići. Začarali su je protiv skoro svih bića osim pripadnika Veća I još par drugih ljudi iz tvoje okoline. Aj je skini da pokušam da malo izmenim čaroliju. Nadam se da će uspeti."

"Čika Gravis mi je rekao da je nikad ne skidam. Pogotovo ne večeras."

"Odmah ti je vraćam. Nece trajati više od par minuta, šta bi se moglo desiti za tako kratko vreme. Samo ću pokušati da se ubrojim u tvoje zaštitnike. Ne bi trebalo biti teško."

"OK. Samo požuri da to što pre uradiš."rekla sam joj. Skinula sam narukvicu I stavila je na stenu pored velikog hrasta koji je rastao u dvorištu. Potpuno sam joj verovala.

 Sada mi je bila savršeno vidljiva. Zadivljeno sam je gledala. Bila je visoka I mršava. Njena duga crna kosa, prošarana srebrnim pramenova bila je podignuta u rep I padala joj je sve do pola ledja. Imala je lepe crte lica. Svetlo plave oči isticale su se zbog njene tamne kose. Nosila je prelepu haljinu srebrne boje koja je svetlucala dok se pomerala. Bila je duga sve do zemlje. Uska do struka, a onda se širila. Nosila je srebrne cipele na visoku štiklu, pa je izgledala još višlje. Izgledala je kao prava vila, ili u mom slučaju kao MOJ Andjeo čuvar.

 Lagano je prišla steni I podigla ruke ispred sebe ka narukvici. Vetar je počeo jače da duva. Ali nije mi bilo hladno. Gledala sam je širom otvorenih očiju. Kad porastem volela bih da budem poput nje.

 Helly je počela mrmljati nešto što nisam razumela. Duga svetlucava haljina počela joj se vioriti na vetru. Zasjala je još sjajnije. Njen glas pomešan sa zvukom vetra, cvrkutom ptica I šuštanjem lišća na drveću podsećalo me na neku pesmu. A onda se začuo neki zvuk I sve to prekinuo. Sve je utihnulo. Vetar se smirio. U toj tišini začuli smo samo neko grebanje sa ulice. Zvučalo je kao da se neko pokušava popeti preko zida.

"Brzo…" rekla mi je Helly. "Sakrij se iza ovog drveta."

 Pogledala sam je. Na licu joj se mogla videti zbunjenost, kao I strah. Veliki strah.

"Brzo stavi narukvicu" rekla mi je.

 Bila je skoncentrisana na zid pa sam I ja pogledala tamo. Na vrhu kamenog zida prvo su se pojavile nečije ruke, a zatim I glava dok je neki dečko pokušavao preći preko zida. Skočio je na zemlju.

"Narukvica…Brzo je stavi…"viknula mi je Helly.

 Bila sam zbunjena. Zašto je bila tako zabrinuta. Pa to je samo neki dečak. I skočio je sa tog visokog zida. Mozda je povredjen. Potrčala sam ka njemu da vidim kako mu je.

 Kada sam potrčala videla sam da je podigao pogled I ugledao me. U očima mu se video strah. Strah od čega? Mene? Ne verujem. A onda se pojavila tako očigledna mržnja I bes. Podigao je ruku I neka vatra mu se razgorela oko ruke. Ukočila sam se u mestu. Vatra je poprimila oblik ogromne vatrene ptice koja je velikom brzinom poletela ka meni. Videla sam kako mi se približila I pripremila se za goruću bol.

"NEEE"Dva različita glasa istovremeno su izgovorila samo tu jednu reč, a nijedan nije pripadao meni jer sam bila previse sokirana da bih ista izustila.

 Tada se ispred mene stvorila Helly. Bila sam sretna što je vidim I osetila sam kako mi se usne razvlače u smešak.

Hvala ti. Pomislila sam, ali tad sam je bolje pogledala.

 Sva je sijala, kao trenutak ranije dok je pokušavala začarati narukvicu. Samo, sada je držala narukvicu. Ruke su joj se pušile jer nije dovršila čaroliju. Znala sam da je sigurno jako boli. Ali nije posustala.

Molim te Helly, čuvaj se…Samo se čuvaj. Ja nisam bitna, niko drugi nije.

 Vatrena ptica sudarila se sa zaštitnim zidom narukvice. Sve se dešavalo tako usporeno. Konačno I ptica I štit su nestali u istom trenutku. Jedan mali plamičak se odvojio od ptice I prošao kroz mene, a moja zaštitna narukvica stvorila mi se oko ruke. Zateturala sam se I počela padati. Osetila sam kako me neko hvata I videla par zelenih očiju. Očiju bas poput mojih. Osećala sam kako se moje šire I znala sam da menjaju boju. Najčudnije je to što su se I njegove oči raširile I postale…

O moj Bože… Šta si ti? Pomislila sam I začula njegove misli koje su kao eho ponavljale moje. Poslednje što sam videla bile su njegove, ne više zelene oči, a onda je sve postalo crno.


~~~~~~~~


 Bezao sam od Cuvara. Znao sam da ne mogu pobeci. Nisam imao dovoljno snage da se prebacim do pecine... Ali, ipak nisam mogao dozvoliti da me uhvate. Tako da sam nastavio trcati. Ne osvrcuci se bacio sam jedan plamen na njih.  


 Osetio sam zarenje na ruci I zlobno se nasmejao. Jedan cuvar manje.

 To ce ih malo usporiti. Potrcao sam u sporednu ulicicu, a onda skrenuo u jos jednu. Iznenada sam se ukocio.

 Toliki nalet moci. Nikad nisam osetio nista poput toga. Bilo je poput… poput pesme koja me privlacila sve blize. I mogao sam to osetiti. Nije bio usmeren ka meni pa sam pomislio da bi me mogao zastititi od cuvara. Izvor moci nalazio se s druge strane zida. Mamio me sve vise. Pokusao sam se popeti. Zid je bio previsok. Ali ne smem odustati. To je mozda moja jedina nada da prezivim.

 Skocio sam I pokusao se odupreti nogama od zid. Ona moć je istog trena nestala. Znao sam da se to nesto moćno I dalje nalazi s druge strane zida. Nisam znao da li je u pitanju osoba ili neki magicni predmet. Nadam se da se nece okrenuti protiv mene. A opet, mozda tu moc mogu iskoristiti u borbi protiv prokletih Cuvara. Napeo sam misice I povukao jace, konacno se izvlaceci na vrh zida.

 Na kraju ulice zacuo sam neke zvukove I znao sam da me stizu. Brzo sam skocio I osvrnuo se po mracnom I praznom dvoristu. Nije bilo nikoga, a ipak sam i dalje osecao pritajenu moc. Dok sam se uspravljao, krajickom oka uhvatio sam neki pokret. Nesto mi se priblizavalo velikom brzinom. Znaci napada me. Uplasio sam se. Znao sam, ako me napadne svom onom moci, ubice me. E, pa nece moci. Ne bez borbe. Podigao sam pogled pun mrznje prema senci koja mi se priblizavala. Podigao sam ruku, povukao svu snagu koja mi je preostala I pomislio:

Ajde Iris, pomozi mi. Zastiti svog gospodara.

 Dodao sam Irisinoj moci svu svoju snagu. Vatra je buknula I moja prelepa Iris je izletela iz vatre oko moje ruke I krenula na opasnosrt. Dok se priblizavala napadacu koji se upravo ukocio, obasjala mu je lice.

-O moj Boze, pa to je dete-pomislio sam.

"NEEE" bilo je sve sto sam uspeo progovoriti, ali bilo je prekasno.

 Iris je odletela pravo na nju. A onda kao da je vreme usporilo. Iris kao da je udarila u nevidljivu prepreku. Mogao sam se zakleti da se nesto belicasto nalazilo ispred devojcice, al nisam mogao reci o cemu je rec. Osetio sam onaj nalet moci od malopre. Samo mnogo, mnogo jaci. Bio je usmeren pravo na Iris. Zadrhtao sam. Da joj nisam dodao I svu svoju snagu vec bi bila mrtva. Snage su sada vec bile skoro izjednacene.

-Molim te Iris, samo prezivi… Nista drugo nije bitno.

Jedna suza mi se skotrljala niz lice. Bila mi je vise od samo cuvara. Bila je moj jedini prijatelj.

-Iris, molim te.

 Video sam kako nestaje, kao I bela prepreka, ali jedan zalutali plamicak prosao je kroz devojcicu. Video sam kako devojcica posrce I pada.

 Istog trena osetio sam peckanje na ruci.

-Sta sam to ucinio?

 Po prvi put osetio sam kajanje, ali bilo je prekasno.

 Preneo sam se do nje I uhvatio je pre nego sto je udarila u zemlju. Bila je sitna I veoma laka. Rekao bih da ima oko 5 godina. Imala je obrascice sa jamicama I prcast nosic. Kosa joj je bila crvenkaste boje I podignuta u dva repica uvijena u lokne. Pogledao sam je I video prelepe zelene oci, oci iste kao moje. Video sam kako joj se sire I znao sam da se isto desava I sa mojim ocima. To se vec desavalo tako cesto da sam se navikao. Al nikad do sad mi se nisu menjale u prisutnosti druge osobe. Jos vaznije, nikad nisam video da se to desava nekoj drugoj osobi. Samo…

 Da li se desava?

 Zbunio sam se… Video sam da je I ona nekako zbunjeno gledala u moje oci. Sve je bilo isto, samo… Samo… njene oci nisu postale zlatne poput mojih. Postale su SREBRNE. Kako cudno. A onda se desilo nesto jos cudnije.

 Pomislio sam:

-O moj Boze… Sta si ti? Ali sam u isto vreme zacuo I njen glas koji je pomislio to isto.

 Kako je to moguce? Cuo sam njene misli. To je bilo I prvo I poslednje sto sam cuo od nje jer je potom sklopila oci I klonula u mom narucju. Jos uvek sam osetio zarenje poslednje tetovaze koja mi je potvrdjivala sta sam upravo ucinio.

~~~~~~~~~~

Podigao sam njeno telo u narucje I poneo je. Otisao sam do stene I seo jos uvek je drzeci. Nisam mogao verovati sta sam upravo ucinio. Upravo sam ubio nevino dete. Pogledao sam u svoju narukvicu I video crvne plamicke koji kao da su goreli unutar nje.

-Oh, Iris je dobro, verovatno se vratila posle borbe. Zazvao sam je.

"Iris, dodji molim te." Pojavila se velicanstvena kao sto je uvek i bila. "Mozes li nesto da…"

"Zao mi je"rekla je tuzno.

"Mislo sam…"zastao sam gledajuci devojcicino lice. "Znas, ona nije obicna. Video sam…"

"Znam, I ja sam to osetila. Ali bilo je prekasno. Znas da nema zaustavljanja kad jednom krenem. A moje moci ne mogu oziveti nekoga, cak ni kad je poseban. Ne mozes nista uciniti povodom toga, zato moramo nastaviti dalje. Cujem ih, samo je pitanje kad ce provaliti ovamo. Idemo." rekavsi to ponovo se vratila u moju narukvicu.

Ruka mi se jos zarila, ljutito sam je pogledao.

-OK, shvatio sam ne moras me vise podsecati. A onda sam zinuo od zaprepascenja kada sam ugledao sitnu tetovazu koja je trebala oznaciti devojcicinu smrt. Prethodnih sest tetovaza bile su u obliku malih crvenih kapljica, obrubljene zlatnom bojom. Ali ova najnovija nije bila ispunjena vec samo obrubljena zlatom. Pogledao sam devojcicu, pa ponovo teovazu. Stresao sam se. Ovo je bilo cudno, kao i sve drugo kod nje.

Mozda… ali samo mozda…ona nije mrtva.

Nemoguce. Niko ne bi mogao preziveti Irisin plamen. Ipak, posao sam je uhvatiti za ruku ne bih li joj opipao bilo. Pogled mi je pao na srebrnu narukvicu koju je nosila.
Mnoge misli su me mucile. Prva je bila osecaj krivice. Kada bi samo postojala bar I najmanja moguca sansa da je ziva. Da je ziva… proveo bih ceo zivot stiteci je. Ni to ne bi bilo dovoljhno da se iskupim za ono sto sam ucinio, al ipak dao bih zivot za nju. Moj zivot za njen. Fer razmena, ali ja nisam imao moc da je vratim.

Cak ni Iris nije imala tu moc.

Uporedo sa tom mislju isla je I druga. Prepoznavanje narukvice.

-Pa to je Fautrix Armilla. Ko je ova devojcica? Otkud joj Fautrix Armilla? Kako neko tako mali moze imati nesto tako mocno I retko? Ko je to stiti I od cega? I glavno pitanje. Kako to da je nije zastitila od mene?

Pogledao sam u svoju crveno-crnu Fautrix Armillu pa potom ponovo pogledao njenu. Dodirnuo sam narukvicu I osetio kao da struja prolazi mojim prstima I polako se siri celim telom. Iz njene narukvice je bljesnulo srebrno svetlo, pomesano sa crvenim svetlom iz moje. Svetlo je bilo tako jako da sam morao da zazmurim.

-Iris sta se desava? Ovo svetlo ce privuci cuvare, I ko zna koga jos?
Nije bilo odgovora pa sam nesigurno otvorio oci. Svetlo e nestalo. Pogledao sam svoju narukvicu I kriknuo.

-Sta se to desilo? Iris da li si dobro? Iris???

Nastavio sam zuriti u narukvicu. Moja prelepa amajlija… vise nije bila crno-crvena. Bila je isarana srebrnim nitima koje su se polako Utapale u samu srz narukvice. Gledao sam sirom otvorenih ociju.

-Iris? Molim te izadji. Moram videti da li si dobro.

Narukvica je buknula. Izasla je. Skamenio sam se. To nije bila Iris. Bar mislim da to nije ona. Iz vatre je izletela velicanstvena ogromna ptica. Kod Iris vecina perja plamtela je crvenom vatrom. Ali sad je njeno telo bilo prosarano i svetlucavim, srebrnom perima koja su bila u savrsenom kontrastu sa vatrenim. Stvarala su lepe sare po ptici koja me zbunjeno gledala. Prepoznao sam te oci iako su dobile nekakav srebrnkast sjaj.

"Iris? Pa to si ti. Sta ti se desilo?

"Iskreno… Ne znam. Nikad nisam dozivela nesto ovako. Osecam se cudno. Hey…"

"Sta je?"

"Zasto su mi krila ovaka… I celo telo…"" Pocela se okretati oko sebe. "O boze sta se desilo? Sad sam ruzna."bila je neverovatno tuzna, ali ruzna definitivno nije bila.

"Ne nisi ruzna. Samo si… drugacija. "

"Da, jesam ruzna. Svi ce mi se smejati."

"Samo nek pokusaju I imace posla samnom. A i od kad brinemo sta ce neko o nama reci?"upitao sam je.

"Ali ja sam feniks. FENIKS. Ne mogu ovako izgledati."

Brzo smo se trgnuli jer smo zaculi Cuvare koji su se brzo priblizavali s druge strane zida, kao I neke ljude koji su upravo izlazili iz kuce. Ako se odmah ne pomerimo, bicemo u klopci.

Pogledao sam devojcicu.

-Sta da radim? Ne mogu je tek tako ostaviti.

Skocio sam sa stene I preneo je do pecine u kojoj sam nekad pronalazio mir. Nisam ni znao odakle mi snaga za tako nest kad samo tren pre nisam mogao da se prenesem.

Bilo je jos mracnije nego napolju, ali bar je bilo suvo i toplo. Zovnuo sam Iris da mi osvetli prostoriju. Devojcicu sam spustio na najudaljeniji kraj pecine. Dok sam je spustao pogled mi je pao na njenu amajliju. Ni ona vise nije bila srebrna, vec prosarana tankim vatrenim linijama. A onda sam primetio da se nesto nalazi ispod narukvice. Polako sam je pomerio plaseci se ponovo one struje. Nista se nije desilo. A ispod narukvice nalazila se…

"O Boze…" viknuo sam. Moj glas je odzvanjao pecinom.

"Sta se desava?" upita me Iris prilazeci malo blize.

"Dodji da vidis. Brzo."

Primakla se jos malo blize, cuo sam kako je uzdahnula. "Ali ona ne moze imati… Premlada je…"

Uhvatio sam je za ruku I prineo je blize da bolje pogledam. Na ruci su se nalazile sicusne tetovaze. Iste kao moje. A onda sam shvatio. Da, bila je premlada, ali sta ako to nisu njene tetovaze… sta ako su moje. Na neki nacin prenele su se I na njenu kozu, bas kao sto se nesto desilo I sa nasim amajlijama. Dok sam proucavao tetovaze, lagano prelazeci prstima preko njih, osetio sam njen puls. Bila je ziva. Ali kako. Mogao sam se zakleti da je mrtva. NIKO ne moze preziveti Irisin plamen. Nikad nisam bio ovoliko zbunjen. Celo vece desavaju se cudne stvari, ali Srebrna je definitivno najcudnija od svih. Posto joj ne znam ime, zvacu je Srebrna. Mislim da joj to ime savrseno odgovara.

Pomerila se. Brzo sam je pustio I odmakao se da je ne bih preplasio. Lagano se okrenula na drugu stranu. Polako se budila.

"Helly?"pridigla se.

Pitao sam se ko je Helly, ali ostao sam tih.

"Helly?"ponovila je."Helly gde si? Helly dodji molim te."pocela je jecati. Zeleo sam je utesiti, ali nisam znao kako. Zamolio sam Iris da ponovo osvetli prostoriju, ali samo blago da bi joj se oci navikle na svetlost. Nezna svetlost obasjala je Irisino telo I prosirila se prostorijom prosarana svetlucavim sjajem njenog novog perja. Video sam da je naglo zatreptala. Prepoznavsi Iris, brzo se uspravila I prkosno stala skupljenih pesnica.

 Nasmejao sam se. Nisam se mogao suzdrzati. Zar ona stvarno misli da se moze suprotstaviti Iris. A onda sam shvatio da vec jednom jeste. Zacula je moj smeh I konacno me primetila. Trgnula se, zbunjeno. Brzo je otrla suze sa lica. Promatrala me nekoliko trenutaka I napokon se osvrnula oko sebe.

"Gde sam?"upitala je. U njenom glasu nije se cuo strah vec samo znatizelja.

"Ne mogu ti to otkriti."

Nastavio sam promatrati to malo cudno bice koje se nalazilo ispred mene.

"Gde je Helly?"upitala me.

"Ko je Helly?"

"Ona je moj…hey"pogledala me ispitivacki"Ko si ti? Da li si me ti doneo ovde?"

"Da."samo sam to rekao izbegavajuci prvo pitanje. Ne mogu joj otkriti svoj identitet dok ne saznam nesto o njoj. Izgledala je nezadovoljna necim.

"Onda bolje da me odmah vratis. Ako cika Gravis ili… ili neko drugi primeti da me nema, ubice te. Cudim se da te vec nisu pronasli." rekla je tako ubedjena u te reci da sam se morao ponovo nasmejati.

"Ne plasim se ja nikakog cika Gravisa, kao ni…"

"Trebao bi" brzo me prekinula.

------------------------
* Fautrix Armilla(lat.): Fautrix-Zaštitnica; Armilla-Narukvica

Molim iskrene komentare...