Prolog
Osećao je. Bila je tu, negde u blizini. Sasvim blizu. Na neki čudan način, mogao ju je osetiti. Pogledao je iza sebe. Drugovi i saradnici su ga sledili kao vođu, ali nisu znali kakva se mentalna borba odvija u njemu. Negde duboko u njegovoj duši, u kutku koji je već odavno bio zaključan, javila su se zaboravljena osećanja. A možda se njemu samo činilo da su bila zaboravljena? Da li je moguće da su samo čekala pogodan trenutak kada će ga uhvatiti nespretnog i napasti njegov razum?
Iako nije želeo, bilo je potrebno da se šunjaju i budu nečujni poput šumskih zveri. Pretpostavljao je da će ljudi biti ratoborni s obzirom na to da su retko dolazili u kontakt sa drugim pripadnicima svoje vrste. Nepisano pravilo je bilo da se kolonije međusobno ne mešaju sem u slučaju ako je potrebna pomoć u preživljavanju.
Znao je da im se mogu suprotstaviti. To su ipak ljudi- spremni na borbu i nepromišljeni. Uprkos tome, nije ih mrzeo. A kako bi i mogao, kad je i sam bio jedan od njih? Sada se već osećao kao stranac. Otuđio se. Predugo je živeo među vanzemaljcima, možda je poprimio i neke njihove osobine. Ko to zna… Ali preživeo je isto što i svi ljudi na Zemlji- bol, patnju zbog gubitka voljenih, mržnju i prazninu u srcu za koju misle da se nikada neće zalečiti. I naravno, ljudi greše u toj stvari. Pre ili kasnije, pronađu zamenu na ljubav, naizgled zaborave bol. No noću se plaše da zarone u svet snova. On nije pronašao zamenu, niti će ikada. Neke to ubije, neke ojača. Hteo je da veruje da pripada ovoj drugoj grupi. A zapravo nije bio sklon da u bilo šta veruje.
Nastavili su sa prikradanjem. Znali su gde se nalazi skriveni ulaz, ali zbog dotoka vazduha ljudi su morali da sagrade deo iznad zemlje, što je njima znatno olakšalo situaciju. Već su ranije izvršili analizu zemljišta. Bilo je kontaminirano različitim otrovima, no bilo je tu i dosta minerala. Da su živeli u pređašnjem svetu, onaj ko ume da iskoristi priliku bio bi bogat čovek. Sada to nije služilo ničemu.
-Mislim da bi bilo najbolje da sačekamo dok ne svane.- reče on, pribravši se. U poslednje vreme su mu misli često lutale. Do tada su govorili samo šapatom, ali je on smatrao da su trenutno sasvim bezbedni. Ljudi retko kada izlaze iz svojih zaklona. Dvojica koja su išla tik iza njega se bešumno zaustaviše u mestu. Ipak, on je znao svaki njihov pokret, osećao je svako pomeranje tla pod njihovim stopalima.
-Misliš?- progovorio je viši od njih. Glas mu je bio duboki bariton. Iako je on bio vođa, na zadatku se sve rešavalo dogovorom. Timski.
Klimnuo je. –Pre ćemo steći njihovo poverenje ako nas otkriju po danu. Misliće da smo se izgubili. Noćni posetioci…niko nije toliko glup.- zagledao se u nebo blistavo od zvezda. Uprkos promenama, neki procesi na Zemlji ostali su uvek isti. Još uvek su postojali dan i noć, sunce i mesec, zvezde.
-Šta ćemo s opremom?- ovog puta se javio drugi saputnik, njegov glas se daleko slabije čuo.
-Ostavićemo je u blizini.- reče on. Nije bilo potrebe da vuku suvišan teret sa sobom. Vanzemaljci su ljudsku lukavost predupredili novom tehnikom i izumima. Samo još jedan dokaz da su bili inteligentniji. Naravno, to ga nimalo nije radovalo.
Uostalom, za hvatanje devojke neće im biti potrebno ništa drugo do malo sreće. Nastavili su svoj put bez ijedne prozborene reči. Previše dobro su se poznavali da bi trošili vreme na isprazna trabunjanja. Uskoro je pred njima iskrsla niska, ali široka građevina. Ljudi su neretko za skloništa birali stare zgrade koje su oblagali blatom. Ovi su izabrali nešto pametniji pristup: sklonište su pretvorili u ruševinu, tako da niko ne posumnja šta je to zapravo. Morao je da im oda priznanje što su se toga setili.
Odlučili su da zaobiđu sklonište i nekoliko kilometara odatle podignu logor gde će dočekati jutro te zakopati oružje i ostalu opremu. Kretali su se veoma polako, oprezno čineći svaki naredni korak.
-Tamo ima nekog.- vlasnik dubokog glasa uperio je prstom na jedan od malih prozora. Zahvaljujući serumu koji su primili kada su došli u kontakt sa vanzemaljcima i tome što im je on ponovo ubrizgavan na svakih pedeset godina, imali su izražena čula, snažno telo i bistar um. Na razdaljini od jednog kilometara su sasvim jasno videli bljesak svetlosti. Kada su se približili za još petsto metara, videli su da neko sedi na prozoru i igra se baterijskom lampom. Lampa je bacala snopove svetlosti u svim pravcima i na trenutak se ukazalo lepo lice, uokvireno dugom plavom kosom. Na nekim mestima, mogao je videti, pramenovi su lagano prelazili u tamniju boju i on je tada shvatio ko je ona. Šta je, zapravo. Oči su joj bile gotovo iste nijanse kakve će uskoro postati pramenovi. Indigo. Na licu je imala izraz zlovolje i dosade. Ili je to možda bila tuga, prikrivena dosadom i mržnjom prema svemu i svima oko sebe? Tek, osetio je da ovaj zadatak može biti vrlo lagan. Ili teži nego što je mislio. Naravno, njeno ljudsko oko nije ga moglo videti sa te udaljenosti. Okrenuo se da pođe natrag, zaobilaznim putem, a onda se setio iskričavog sjaja u njenim očima. Da, cena slobode uvek je previsoka. Žalosno je to što je on tu da bi oduzeo i ono malo što je od nje ostalo.
Kao i uvek, nije dozvolio sebi da previše razmišlja o onome što bi ta devojka mogla osećati ili o čemu u tom trenutku misli. Ali osećao je kako mu se saosećanje prema njoj uvlači pod kožu, snažno, lepljivo, neprijatno. Jedino na šta je mogao da usredsredi pažnju, a to nikako nije smeo, bile su te tajnovite, sjajne oči. Indigo.-Komentarisite, molim vas!
-Prihvatam sve kritike.
Pet Avg 29, 2014 12:22 pm od Aria DiLaurentis℠