Terali su nas da trčimo što brže možemo, preskačemo lijane sve dok ne kažu da je dosta, pucali smo iz raznih pištolja i puški dok nismo svu ćorak municiju potrošili, bacali smo noževe koračajući unazad, plivali u hladnom jezeru dok se ne upletemo u bilje... Bio je to mučenički život. Ali, bolje i to nego streljanje.
Tri dana nakon mog dolaska u Prvi Front petoro dece − ne starijih od mene − streljani su. Jer su odbili da plivaju u jezeru. Mene nije bio strah od svega što su nas terali da radimo, bio me je strah da pogrešim u nečemu i provedem dane zatvorena u kutiji punoj pacova − ili još gore, da me ubiju. Zato sam se prokleto trudila da budem među najboljima, slobodno vreme sam trošila ponavljajući sve izazove u kojima sam bila loša.
Nikoga nije bilo briga što ne spavam ili što slabo jedem, zanimale su ih samo moje sposobnosti. A morala sam da budem među najboljima, prokleto sam morala.
Prvog dana rečeno mi je da samo petnaestoro najboljih imaju pravo da biraju ulogu u Frontu: otići u pobunu protiv Vlade, ili ostati u Frontu i kontrolisati novake. Odmah sam zadala sebi cilj i ispuniću ga. Ne pada mi na pamet da se borim protiv Vlada i njihovih nuklearki, ostaću u Frontu po svaku cenu.
Prva sam preplivala jezero deset puta i čekala sam da mi se ostali pridruže na velikoj steni. Posmatrala sam devojke koje su mi se približavale i, iako je jezero bilo prljavo, primetila sam da će se uskoro jedna od njih sedam uplesti u bilje. Htela sam da viknem Paži! Bilje! ali se nisam usudila, samo sam posmatrala malu devojčicu crne kose kako viče da joj pomognu dok se nekontrolisano okretala u mestu nadajući se da će se tako osloboditi bilja ili joj neko pomoći.
Niko se nije obazirao na njeno vikanje, niko joj nije prišao − plašili su se da će nastradati ukoliko joj pomognu. Jadnu devojčicu su zaobilazili kao da je zarazna.
Nekoliko trenutaka nakon što su mi se pridružile bliznkinje Sojna i Lujla, devojčici koja se davila priđe jedan od Starešina i ugura joj glavu u jezero. Otimala se, pokušavala da se oslobodi i preživi. Ali, Starešina je jako držao njenu glavu pod vodom.
Iako nisam želela da gledam tu grozotu morala sam, morala sam da pokažem da sam jaka, iako to nisam baš bila. Sa izrazom gađenja na licu posmatrala sam kako se Starešina kreće ka steni dok beživotno telo devojčice tone u dubine jezera.
„Jovajna,“ Starešina stade preda mnom. „Ime mrtve?“, zahtevao je strogim glasom.
Naježila sam se. Nisam znala ime te devojčice.
Tiho sam rekla: „Ne znam, gospodine.“
„Šta si rekla?“
Ponovila sam nešto glasnije: „Ne znam, gospodine.“ A onda sam dodala: „Možda Sojna ili Lujla zna.“
Zlobno se iskezio. „Pođi za mnom.“
Pratila sam ga niz stene, pa kroz šumu, sve do ulaza u pećinu. Prvo sam pomislila da će me tu zatvoriti jer ne znam svima imena, ali kada se naslonio sa leve strane ulaza u pećinu odbacila sam tu mogućnost.
„Prvo“ − tiho je rekao − „to što si jedna od“ − viknuo je − „SKORO“ − nastavio je tihim glasom − „najboljih ne znači da“ − opet je viknuo − „NE TREBAŠ“ − nastavio je tiho − „da znaš imena svih prijatelja.“
„Nisu mi prijatelji,“ prošaputala sam za sebe.
„Šta si rekla?“, grubo upita.
„Izvinjavam se, nastavite.“
„Drugo, to što nisi pomogla nekome da se spasi je veliki plus.“ Zastao je na trenutak-dva. „Treće...“ Odmahnuo je glavom za sebe. „Da sve preskočim...“
Pogledao me je pravo u oči. Njegove su bile svetlo zelene sa lažnom toplinom i sjajem, moje su bile tamno plave ali sa istinskom toplinom koja je odavala sve što sam krila ali me nije bilo briga.
„Ostalo je skoro mesec dana od prvog napada na Vladu Varšave i ja želim da se dobro pripremiš jer će nam tvoja pomoć biti potrebna.“
Usudila sam se da pitam: „A šta ako ja ne želim da se borim... još uvek?“
Nasmejao se, tako tiho i iskreno da me je iznenadio. „Tvoj izbor.“
Nešto mi je bilo sumnjivo. Starešine su stroge, opasne, čak i smrtonosne. Ali on, on se ponaša kao da je u istom timu sa mnom. Sumnjivo. Sumnjivo.
„Da li je ovo neki test?“, upitah. Odmahnuo je glavom. „Od kada mi imamo izbor?“
Stao je preda mnom, tek sada sam bila svesna njegove visine − bio je za tri glave viši od mene. Stresla sam se.
„Ti imaš izbor.“ Htela sam da pitam šta mu znači ta promena i zašto baš ja imam izbor, ali nisam − ćutala sam i čekala da još nešto kaže. „Hajde da se vratimo.“
Dvadeset minuta kasnije, u otrcanoj kantini svi su tiho pričali o onoj devojčici koja je mrtva.
Zvala se Vera.
Pa, Vera, žao mi je.
Pogledom sam tražila Starešinu koji je ubio Veru, sa kojim sam razgovarala kod pećine, ali ga nisam mogla ugledati.
Gde li je?, zapitah se.
Odgovor je stigao pred sam kraj ručka. Ušao je sa dve visoke brinete i sve nas pogledao nekoliko puta pre nego što se pridružio ostalim Starešinama za velikim četvrtastim stolom.
Bila sam ubeđena da mi je namignuo pre nego što je sklonio pogled. Osmehnula sam se i ustala. Namerno sam prošla pored njihovog stola ni ne pogledavši ih, te izašla u dugačak hladan hodnik i uputila se u salu sa spravama.
