Trčala je koliko su je noge nosile. Kasnila je na čas hemije deset minuta, ako uskoro ne stigne do proklete učionice na kraju podzemnog hodnika profesorka joj neće dozvoliti da se pridruži kolegama na nastavi.
Da je čula budilnik ovo se ne bi dogodilo. Znala je zašto nije čula iritantno pištanje budilnika, i kazniće krivca. Ovo je poslednji put da joj neko ulazi u sobu, ili će gadno povrediti svakoga ko se usudi njuškati po njenoj sobi.
Stigla je pred niska drvena vrata učionice. Pokucala je pre nego što je ušla. Sedokosa profesorka sedela je za drvenim stolom i pisala nešto u veliku debelu svesku, nije podigla pogled kada su se vrata otvorila.
Rekla je: „Kasniš Jovajna.“
„Izvinjavam se,“ promrmljala je te sela u poslednju klupu. Samo što je stavila knjige na ostarelu ispisanu klupu, njene su knjige pale jer se klupa prepolovila. Njene su se kolege počele smejati, ali su prestali kada je profesorka sve njih strogo pogledala. Jovajna je znala da joj je neko namerno podmetnuo tu klupu, prešla je pogledom kroz celu učionicu ali na licima njenih kolega nije bilo krivice.
Ili dobro glume ili je neko van učionice kriv za ovo, pomislila je.
Ostatak časa je provela u prvome redu, zgurana sa bliznakinjama japanskog porekla.
Za vreme užine, Jovajna je bila u svojoj sobi. U bloku je crtala razne znakove koje je malo-pomalo umrljala kapljicama veoma jake crne kafe.
Čim je prodorno zvono oglasilo podne, izašla je iz sobe i uputila se u veliku salu na čas fizičkog. A taj čas nije prošao kako se nadala. Igrala je odbojku sa nekoliko devojaka kada ju je teška košarkaška lopta pogodila u glavu. Zavrtelo joj se, te je pala na hladan beton a potom se onesvestila.
Probudila se tri dana kasnije, u slabo osvetljenom bolničkom delu. Bila je ukočena zbog neudobnog kreveta i dugog sna. Glava ju je još uvek jako bolela, a došlo joj je da zavrišti kada je opipala zavoje.
Aman! To je bio samo jak udarac u glavu!, besnela je u sebi. Čemu prokleti zavoji?!
Pred njom se stvorio visoki muškarac, duge plave kose, kožnog odela i naočarima najcrnje boje koje su mu krile oči. Osmehnuo se, te sanjivim glasom rekao: „Spremna za polazak?“
Jak britanski naglasak ju je iznenadio. Mislila je da u Podzemlju nema Britanaca. Mislila je da su svi Britanci iz Poljske nestali nakon nuklearke pre dvadeset godina. Izgleda da je pogrešila. Evo jednog.
Ali, kako zna poljski?, zapitala se.
„Polazak?“, ponovila je hrapavo. „Gde?“
Desnom je rukom pokazao ka drvenim vratima sa leve strane njenoga kreveta. „Kroz ta vrata,“ rekao je smešeći se.
Nemo je klimnula, te mu pružila ruku. Držeći ga za desno rame, lagano se kretala ka vratima. Dugine boje su bljesnule čim je stranac otvorio vrata. Nije ni reč stigla da progovori, progurao ju je kroz vrata te su oboje napustili bolnički deo.
Nekoliko trenutaka kasnije, našli su se u malenom kupeu voza koji se ubrzano kretao. Jovajna je bila iznenađena, zbunjena, a u glavi su joj se stvorila mnogobrojna pitanja. Sela je na braon sedište naspram stranca i ispalila prvo pitanje: „Ko si ti?“
„Moje ime je Luka,“ rekao je te skinuo naočare. Svetlo plave oči su bljesnule a Jovajni je dah zastao.
Zakašljala se. „Kako smo ovde dospeli?“
„Kroz Portal.“
U tom se trenutku setila jedne priče njezine bivše cimerke Olivije. Pre dvadeset godina, kada je svet bio potpuno normalan, vlada je upotrebila nuklearku da bi iz katastrofe stvorila nešto što će joj povećati vlast. Mnogi ljudi su uspeli da pobegnu od užasa, a oni koji su bili u središtu toga nekim čudom su bivali spašeni. Njena je cimerka rekla da su samo izabrani spašeni i da su uz pomoć Portala pobegli na neko mesto gde se u tajnosti pripremaju za pobunu protiv vlada.
U to vreme nije verovala Oliviji, ali sada joj veruje. Možda prekasno, jer od trenutka kada joj je ispričala tu priču Olivija se nije pojavljivala u Podzemlju ─ kao da su vlade saznale šta je učinila i eliminisali je.
„Portal?“, ponovila je. Luka je klimnuo. U šta sam se uplela?, zapitala se. „A gde idemo?“
„U Prvi Front.“
„A gde se nalazi?“ Luka se iskezio. Prevrnula je očima. „Dobro. Ne zanima me.“
„Zapravo,“ brzo je rekao „zanima te ali se pretvaraš da nije tako.“
Iskezila mu se. „Znam jednu priču. Šta je na redu? Neko dobro zabačeno i zaštićeno mesto? Tamo gde vlade nemaju pristup, a obučavaju se ljudi za pobunu? Daj, trebaće ti mnogo truda da od mene nešto sakriješ.“ Zatim je dodala, pre nego što je stigao bilo šta da kaže: „Verujem da je neko pre dvadeset godina i moje roditelje upleo u te pobunjeničke grozote.“
Bezizražajno ju je pogledao. Zenice su mu se počele širiti. Jovajna nije mogla skloniti pogled, hipnotisano ga je posmatrala ─ pravo u oči.
„Spavaj,“ mirno naredi. „Sklopi oči. Sanjaj nešto lepo. S-p-a-v-a-j.“
Zatvorila je oči i utonula u san.
Zar postaju pametniji?, zapitao se mršteći se. Moramo da budemo pažljiviji.
).
*
Kakav Metro?! Ja sam te knjige na brzinu pročitala, ni ne sećam se šta se dešava. (Više liči na Lutalice, knjiga jednog... ruskog manje poznatog autora 
).